blog

BLOG

Mitovi i predrasude o psihoterapiji

lakši način

Šta predstavljaju mitovi i predrasude?

Mitovi i predrasude prisutne su u svim narodima i civilizacijama, a mogu se odnositi na različite pojave.  

Mitovi sadrže prednaučna mišljenja koja su prožeta i fantazijama, često su obojena i magičnim i religioznim verovanjima. Ljudima su mitovi služili kako bi objasnili postanak prirodnih bića i pojava, na primitivnom nivou. Često je u osnovi bio strah za takva mišljenja. Njihova snaga je u tome što su se generacijski prenosili.

Predrasude se u psihologiji definišu kao vrsta stavova koji nisu zasnovani na istinitom iskustvu i racionalnim dokazima, već su to neutemeljena verovanja doneta pre rasuđivanja. Jako su otporne na promene i sadrže simbolički transfer na društveno formiranu kategoriju. ( obično je to negativna procena druge osobe na osnovu njene pripadnosti određenoj grupi prema polu, rasi, zanimanju, obrazovanju, muzičkom ukusu ili bilo kojoj drugoj ličnoj karakteristici )

Osnov predrasuda je nedostak znanja i informacija. Snaga predrasuda je u njihovoj rasprostranjenosti,  jer uz njih ide i sklonost generalizovanja ovog pred-stava ( stavljanje „svih u isti koš“ … )

Psihoterapija, mitovi i predrasude

Psihoterapija i danas, kada se o njoj mnogo više govori, izaziva strah među ljudima. Ne postoji dovoljno ličnih i istinitih iskustava, racionalnih dokaza, a samim tim ne postoji dovoljno znanja i informacija o tome šta je psihoterapija i kako funkcioniše. Zbog toga je vrlo pogodna pojava i oblast za različite predrasude onih koji o njoj znaju tako malo…

Najšešće predrasude koje su poznate i koje ljudi šire, mogu da pokriju ovih 7 neutemeljenih uverenja koje sam izdvojila.

1. Psihoterapija je samo za bolesne, za lude, za depresivne, za dokone, za ljude sa poremećajima, za ljude sa „velikim“ problemima.

PSIHOTERAPIJA JE ZA LJUDE! Razlozi za ulazak u terapiju su različiti, a jedino što je zajedničko ljudima je suštinska želja za procesom, radom i određenim ciljem. Ne doživljavamo svi teškoće na isti način, ne vidimo svi probleme na isti način, ali svakome bi u određenom periodu života došla pomoć od nekog ko je tu za nas, ko razume i analitički razmišlja.

Ne postoje dve iste seanse, ne postoje dve iste terapije… Očekivanja koje klijent ima na početku može biti da se rastereti, da se zaleči, da bolje upozna sebe i poboljša kvalitet svog života. Psihoterapija postaje sastavni deo naše svakodnevnice.

2. Psihoterapija je samo uzimanje novca.

Psihoterapija kao i bilo koja druga vrsta usluge u društvu, ima svoju cenu. Plaćanje u terapiji ima svoj smisao i važnost. Klijentov doživljaj da on nešto ulaže i za to dobija nešto drugo, nešto što nije materijalno i što može da koristi u odnosu na sebe, ali i u odnose sa svojim bliskim ljudima. Dobit od psihoterapije su saznanja, uvidi i „mentalno“ oruđe koje se koristi u svakodnevnom životu. Ono što dobija i spoznjaje za sve to vreme, često je mnogo više od svih očekivanja sa početka. Često dobit imaju i drugi ljudi u okolini, na indirektan način.

3. Psihoterapeut može da čita misli.

Ljudi koji imaju strah od sopstvenih misli, mogu da to prenose i na druge ljude…i da se plaše da će neko da zna šta oni misle. Psihoterapeuti su ljudi, oni nemaju natprirodne moći i mogućnost čitanja misli. Psihoterapeut o vama i vašem životu ne može da zna više od vas samih i više od onoga što ste mu rekli. Zbog toga je izuzetno važno učešće i odgovornost koju takođe ima klijent u svojoj terapiji, on diktira brzinu i tempo doticanja i otvaranja određenih tema. Psihoterapeut za sve to vreme prati svesne i nesvesne procese koji se odvijaju u toku seanse, povezuje i analitički razmišlja o njima.

4. Psihoterapeut će dati detaljan izveštaj da li ste vi dobra ili loša osoba, koji su sve vaši „problemi“ i poremećaji.

Ovo je istovremeno i strah i očekivanje mnogih koji se upuštaju u terapiju. Psihoterapeut neće dati detaljan izveštaj na početku terapije, jer to ne bi imalo svoju iskustvenu istinu i ne bi bilo vremenski pogodno. Psihoterapeut osluškuje sve misli, potrebe, želje, fantazije i snove i prihvata svog klijenta sa svim što donosi na seansu. Psihoterapeut kroz interpretacije i intervencije, pomaže da klijent sam dođu do određenih uvida o sebi. Ceo psihoterapijski proces, kao i svaka seansa, imaju svoj kontekst i uvremenjenost, a samo kao takvi su delotvorni i korisni za klijenta.

5. Psihoterapija nema kraj i može da traje tokom celog života.

Psihoterapija ima vrlo jasne granice koje su korisne, jer klijentu pružaju osećaj sigurnosti i konstantnosti. Dogovor koji se pravi na početku o setingu, o plaćanju, intezitetu i ritmu terapije, je nešto što čuva i pravi okvir za svu onu slobodu koja postoji u seansi. Period koji se odnosi na završavanje terapije ima svoje mesto u celom procesu, na njemu se radi i o njemu se govori… Najbolje je kada i klijent i psihoterapeut osete da je vreme za kraj, kao što je i na početku postojao dogovor za ulazak u terapiju.

6. Ako se sazna da idete na psihoterapiju, svi će misliti da sa vama nešto nije u redu, a to je znak slabosti.

Znajući da je strah ili neznanje u osnovi ovakvih uverenje koje ljudi imaju, imate slobodu da zaista i nikome ne objašnjavate svoje razlog zbog kojih ste krenuli na psihoterapiju. Kada se budete osećali dobro i ako budete želeli da nekome da ispričate svoj doživljaj šta je psihoterapija, ključno je da osvestite sagovornike da  „svrstavanje ljudi“ u grupu onih koji idu na psihoterapiju ili ne, ne okrivaju nikakvu „normalnost“ , već sopstveno neznanje.  Granice za kojim tragaju su teško vidljive, iznenadili bi se.

7. Svaki psihoterapeut je dobar psihoterapeut.

Nije svaki psihoterapeut dobar psihoterapeut, pre svega zato što ne odgovaramo svi jedni drugima. Ono što je važno da se zna jeste, da za svakog postoji neko ko je dovoljno dobar psihoterapeut. Najbolje bi bilo da se prvo informišete o različitim pravcima psihoterapije, o metodama koje se koriste i da promislite šta je za vas najadekvatnije.

Kada birate psihoterapeuta, najbolje bi bilo da to uradite preko preporuke nekoga u koga imate poverenja, nekoga ko poznaje tu osobu ili prema sopstvenim kriterijumima. Dobro je znati da postoje i prvih nekoliko susreta sa psihoterapeutom gde možete da osetite i procenite, da li se sa njim osećate ugodno i da li postoji osnov za poverenje kako biste mogli da komunicirate sa njim. 

Utabani put

Sa kratkim osvrtom na to šta sadrže mitovi i predrasude, možemo bolje da razumemo i ljude koji ih imaju. A imamo ih svi, ljudi smo. Pitanje je koliko smo svesni toga, zbog čega imamo neka uverenja o nečemu što nam je nepoznato, u kojoj meri se borimo protiv novih informacija i koliko se pitamo i tražimo racionalne dokaze, informacije…

Kao što je slučaj i sa decom, koja su u kontaktu sa novim saznanjima… Dete će ukoliko se novo saznanje ne uklapa u njegova prethodna znanja, odbiti novu informaciju ili način, vrativši sebe na „staro“ i poznato.  Za decu su velike promene uglavnom previše zastrašujuće, stvaraju nesigurnost, zahtevaju napor i vreme da se usvoje… Neverovatno je da se odrasli, možda i češće nego deca, služe ovim, pa neretko odbacuju za njih nove i nesigurne puteve, a vraćaju se na svoje utabane.

Tamara Krneta

Diplomirani defektolog i psihoanalitičar u edukaciji
5 2 гласови
Article Rating
Претплати се
Обавести о
guest
0 Comments
Најстарије
Најновије Највише гласова
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре