Pojam vremena i prokrastinacija

Zašto odlažemo obaveze i kako razumemo pojam vremena? Šta je prokrastinacija? Tekst približava potencijalne odgovore sa psihaoanalitičkog stanovišta.

Tekst je napisan zahvaljujući saradnji sa DokTok platformom, a objavljen je na N2 portalu i DokTok portalu.

Vreme

Kada govorimo o poimanju vremena, najčešće ga u svakodnevnom životu upoređujemo sa novcem: „vreme je novac“, „vreme je vrednije od novca, jer propušteno vreme ne može da se vrati“… To radimo zato što je novac tako lako merljiv, a prolazan je kao i vreme. Vreme ne možemo da uhvatimo, ne možemo da sačuvamo, ne možemo da zaslužimo… Vreme je trajan, neprekidan redosled postojanja i događaja koji se odvija u nepovratnom smeru od prošlosti, ka sadašnjosti prema budućnosti. Vreme imamo svi, a niko ga ne poseduje. Vreme je i u psihoterapiji važno. U psihoanalizi se gotovo u svakoj seansi dotakne i prošlost, sadašnjost i budućnost.

Bebe se uče intervalima i prolaznosti vremena, od momenta kada su gladne i mama zadovolji tu potrebu, do sledećeg momenta kada osete glad. Skupljanjem iskustava dolazi se do uvažavanja vremena u spoljnom svetu i razvoja samosvesnosti koja pruža referentnu tačku u povezivanju dva sveta. „Osećanje koje imamo za prolazak vremena … potiče iz naše unutrašnje percepcije prolaska našeg sopstvenog života. Kada se svest probudi u nama, mi opažamo taj unutrašnji tok, a zatim ga projektujemo u spoljni svet…“ – isticao je Frojd u svojim radovima.

Prokrastinacija ili odugovlačenje

Prokrastinacija se definiše kao čin odugovlačenja ili odlaganja neke radnje u budućnost. Frojd je implicirao da često odugovlačenje i prokrastinacija kao način adaptacije ima korene u razvojnim konfliktima. U knjizi „Psihopatologija svakodnevnog života“ opisao je pojavu prokrastinacije u našem svakodnevnom životu kroz omaške, greške, zaboravljanje, zaturivanje stvari. U mnogim slučajevima, za jednog adolescenta, nedostatak akcije za izvođenje određene radnje i potreba za prokrastiniranjem, povezuje se sa konfliktom i krivicom.

Čovek funkcioniše po principu zadovoljstva i izbegavanja nezadovoljstva, pa ako postoji osećaj krivice i neprijatnosti zbog nečega što se želi, zameniće se „prihvatljivijom“ željom i radnjom. Samo pomeranje od „zabranjene radnje“ donosi određeno zadovoljstvo. Ponavljanje tog mehanizma ima za cilj da se ovlada i uspostavi kontrola nad onim što se sada dešava, a to postaje fokus užitka. Izbegavanje krivice motivacija je za ritualizovano odugovlačenje – prokrastiniranje.

Zbog čega prokrastiniramo?

Prokrastinacija podrazumeva odlaganje različitih aktivnosti i obaveza, pa se odugovlačenje dešava za javljanja, druženja, obaveze, spavanje, ustajanje. Kakav konflikt ima veze sa odlaganjem viđanja sa prijateljima? Ili zašto se odlaže odlazak na spavanje, a evidentan je umor? Zašto se aktivnost u kojoj se vidi interes, pomera do poslednjeg trenutka? Ne zvuči baš logično, zar ne? I nije, pa to opet radimo.

Verovatno je sukob između razmišljanja i akcije u ovoj običnoj situaciji nešto što ponavljanjem pokušava da se savlada. Konflikt u ovoj situaciji je praćen nelagodnim osećanjem (želim – a ne radim), a ipak kao takav je podnošljiviji i blaži od onog prvobitnog od kog čovek beži.

Ljudi i kada sami shvate da nešto rade odlože i rešenje i razmišljanje o tome. Teško je krenuti u novo i nepoznato, bez odlaganja. Pa tako dajemo sebi vremena, da se naviknemo da je nešto prisutno i tu sa idejom da se izbegne nezadovoljstvo i neprijatnost. 

Vreme i ponavljanje je važno i ima lekovitu ulogu, kako u svakodnevnom životu tako i u terapiji, ali nezadovoljstvo i neprijatnost neće proći, osim ako nešto ne uradimo sa tim, sada ili malo kasnije.